Belgijac/Belgijka ili Belgijanac/Belgijanka

Jezi­kos­lovci nisu složni u stavu kojem od ovih parova valja dati pred­nost. Do otpri­like 1994. pos­to­jali su samo oblici Bel­gi­ja­nac i Bel­gi­janka, a nji­hovo pos­to­ja­nje nije nitko dovo­dio u pita­nje, odnosno nisu se uopće sma­trali jezič­nim problemom.

Jezi­kos­lovci koji pred­nost daju obli­cima Bel­gi­jac i Bel­gijka tvrde da kada se etnik može tvo­riti i sufik­som ‑ac i sufik­som ‑anac, pred­nost valja dati obliku na ‑ac. Pri­tom im je jedini argu­ment učes­ta­lost. Sufiks ‑ac jest učes­ta­liji od sufiksa ‑anac, ali ni poto­nji nije tako rije­dak kako bi se moglo pomisliti.

U ovom kon­tek­stu možemo govo­riti o dvama aspek­tima: opće­ni­toj tvorbi etnika sufik­som ‑anac i nji­ho­voj tvorbi prema ime­nima zema­lja koja zavr­ša­vaju na ‑ija. Što se prvog aspekta tiče, sufiks ‑anac nije zane­ma­riv: Ame­ri­ka­nac, Aus­tri­ja­nac, Bur­ma­nac, Čile­anac, Domi­ni­ka­nac, Java­nac, Kon­go­anac, Litva­nac (uz Lita­vac), Papu­anac, Peru­anac, Per­zi­ja­nac, Por­to­ri­ka­nac, Samo­anac, Spar­ta­nac, Tibe­ta­nac, Togo­anac, Tro­ja­nac, pa čak i Lili­pu­ta­nac − samo su neki etnici tvo­reni ovim sufiksom.

U tvorbi etnika prema osno­vama na ‑ija (odnosno na ‑ij‑) sufiks ‑ac znatno je učes­ta­liji (Boli­vi­jac, Gru­zi­jac, Keni­jac, Kolum­bi­jac, Libi­jac, Nige­ri­jac, Siri­jac, Zam­bi­jac...). Što­više, sufiks ‑anac prema ime­nima zema­lja jav­lja se u tek neko­liko slu­ča­jeva: Aus­tri­ja­nac, Bel­gi­ja­nac, Per­zi­ja­nac (iako pri­mje­rice etnici Sici­li­ja­nac ili Vene­ci­ja­nac dodatno svje­doče da ni ta kom­bi­na­cija nije tako rijetka i nemoguća).

Zaklju­ču­jemo dakle da se etnici mogu tvo­riti i sufik­som ‑anac, a ako se par Belgijanac/Belgijanka i odbaci, još uvi­jek nam ostaju dva imena sta­nov­nika suvre­me­nih država tvo­rena po tome modelu − Austrijanac/Austrijanka i Perzijanac/Perzijanka (dru­gih etnika s ovom tvor­bom ima i više). Dru­gim rije­čima: nećemo se rije­šiti nikakve „nepra­vil­nosti” u sus­tavu niti će on pos­tati sus­tav­niji i manji za jednu iznimku. Pro­mjena Bel­gi­ja­nac > Bel­gi­jac ne una­pre­đuje sus­tav. Kad se tomu doda i činje­nica da su oblici Bel­gi­ja­nac i Bel­gi­janka češći u upo­trebi, češći u hrvat­skim jezič­nim kor­pu­sima, a i u veli­koj su većini rječ­nika (ako ne i u svima), moramo se zapi­tati zašto je do uvo­đe­nja para Belgijac/Belgijka uopće i došlo.

Naj­bo­ljim pri­vre­me­nim kom­pro­mis­nim rje­še­njem čini nam se dopu­šta­nje obaju oblika.

Scroll To Top