Sporazumijevaju li se životinje poput ljudi?

Sporazumijevaju li se životinje poput ljudi?

Mi ljudi uglav­nom sma­tramo da je naš način komu­ni­ka­cije pot­puno jedins­tven. Da, priz­na­jemo da i živo­ti­nje komu­ni­ci­raju, otvo­re­niji među nama to će priz­na­vati i bilj­kama, no opće­nito smo uvje­reni da je način na koji mi komu­ni­ci­ramo svoj­stven samo nama. To je ono što nas nesum­njivo raz­li­kuje od životinja.

No čini se da se u pos­ljed­nje vri­jeme i ta raz­lika dovodi u pita­nje. Dok­tor Con Slo­bod­c­hi­koff sa Sve­uči­li­šta u Sje­ver­noj Ari­zoni došao je do nevje­ro­jat­nih otkrića pro­uča­va­jući komu­ni­ka­ciju pre­rij­skih pasa. Upo­tre­bom spek­to­grafa, kamera i dru­gih ure­đaja ana­li­zi­rao je nji­hove zvu­kove upo­zo­re­nja, iz čega je zaklju­čio da ove živo­ti­nje imaju razvi­jen komu­ni­ka­cij­ski sus­tav za koji bismo čak mogli reći da se sas­toji od ime­nica, pri­djeva i glagola.

Tako jedna jedinka može upo­zo­riti ostale na čitav niz pre­da­tora koji se mogu pri­bli­ža­vati (čovjeka, sokola, kojota, psa…), a mogu opi­sati i način nji­hova kre­ta­nja. Što­više, mogu iden­ti­fi­ci­rati poje­dine jedinke neke vrste i pri­op­ćiti dru­gima koja se točno jedinka pri­bli­žava, pri­mje­rice onaj kojot koji obično prođe ravno kroz kolo­niju pre­rij­skih pasa, a onda odjed­nom navali na onoga koji se zatekne pre­da­leko od ulaza u jaz­binu ili onaj kojot koji strp­ljivo leži pokraj izlaza iz jaz­bine i čeka da se ručak sam pojavi. Ako se pri­bli­žava čovjek, mogu reći je li to onaj koji je jed­nom nosio pušku, a raz­li­kuju i boju odjeće koju ima na sebi, što­više, mogu pri­op­ćiti koju i o nje­go­voj veli­čini i obliku, to jest o deb­ljini. (Dru­gim rije­čima, kad ste u bli­zini pre­rij­skih pasa, ne možete biti sigurni jesu li vas upravo nazvali debe­lim.) Tije­kom eks­pe­ri­menta jedna je osoba pro­la­zila kroz kolo­niju pre­rij­skih pasa u više navrata, svaki put noseći majicu druge boje. Opis upo­zo­re­nja pre­rij­skih pasa bio je iden­ti­čan u seg­men­tima koji su se odno­sili na veli­činu i oblik opas­nosti, ali se mije­njao seg­ment koji se odno­sio na boju.

Zanim­ljivo je bilo pro­ma­trati i reak­cije dru­gih pre­rij­skih pasa na upo­zo­re­nja. Ako je dojava govo­rila da, na pri­mjer, sokol ponire, svi su pre­rij­ski psi poju­rili sakriti se u svoje jaz­bine. Ako se upo­zo­ra­valo na sokola koji kruži visoko na nebu, pre­rij­ski su se psi umi­rili, uspra­vili se i bili u sta­nju pri­prav­nosti čeka­jući što će se dogo­diti. Kada je poziv upo­zo­ra­vao na čovjeka, pre­rij­ski su psi bje­žali u svoje jaz­bine bez obzira na brzinu kojom se čovjek pri­bli­ža­vao. Doduše, ovo više govori o nama lju­dima nego o pre­rij­skim psima.

Slo­bod­c­hi­koff je doka­zao još jednu važnu činje­nicu: pre­rij­ski se psi ne rađaju sa zna­njem ovih upo­zo­re­nja. Moraju ih naučiti. Nje­gova se tvrd­nja teme­lji na činje­nici da raz­li­čite kolo­nije pre­rij­skih pasa imaju raz­li­čite „dija­lekte”. Budući da su s genet­ske strane ove živo­ti­nje gotovo iden­tične, raz­like u genima ne mogu objas­niti raz­liku u komu­ni­ka­ciji, što znači da se spe­ci­fični sus­tavi komu­ni­ka­cije stva­raju unu­tar indi­vi­du­al­nih kolo­nija i potom pre­nose s gene­ra­cije na generaciju.

No je li ovo „stva­ran” jezik? Neki će još dugo govo­riti da nije, no nji­hovi gla­sovi pos­taju sve tiši i tiši. Defi­ni­cije jezika raz­li­kuju se od lin­gvista do lin­gvista, no svi se slažu da jezik mora imati zna­če­nje, moguć­nost pro­duk­tiv­nosti (pomoću istih riječi moguće je stvo­riti nova zna­če­nja) i moguć­nost pomaka u vre­menu i pros­toru (jezik omo­gu­ćuje raz­go­vor o onome što nije pri­sutno u tre­nutku raz­go­vora). Pre­rij­ski se psi služe svo­jim jezi­kom koji ozna­čuje stvari i pojave iz svi­jeta koji ih okru­žuje, kojim jedni druge upo­zo­ra­vaju na opas­nosti koje ih mogu zade­siti, a i pri­sje­ćaju se proš­lih iskus­tava. Mi bismo rekli da bi to mogao biti... jezik.

Scroll To Top