Jer i jel (jel’, je l’)

Jer je uzroč­ni vez­nik i zna­či „zato što”.

Cije­nim te jer si pošten. = Cije­nim te zato što si pošten.

Uči­ni­li smo to jer smo mora­li. = Uči­ni­li smo to zato što smo morali.

Jel (piše se i je l’ i jel’) krnji je oblik sku­pa je li (tre­ćeg lica jed­ni­ne nena­gla­še­nog pre­zen­ta gla­go­la biti i čes­ti­ce li). Oblik je li (je l’) upo­treb­lja­va se u upit­nim reče­ni­ca­ma nas­ta­li­ma pre­ma izjav­ni­ma u koji­ma se pre­di­kat sas­to­ji od gla­go­la biti u tre­ćem licu jed­ni­ne pre­zen­ta (to jest od obli­ka je). Naj­češ­će je riječ o reče­ni­ca­ma s gla­gol­skim pre­di­ka­tom u tre­ćem licu jed­ni­ne per­fek­ta ili s imen­skim pre­di­ka­tom u tre­ćem licu jed­ni­ne pre­zen­ta ili perfekta.

Je li on opet zakas­nio? (3. l. jd., per­fekt, pre­ma On je opet zakas­nio.)

Je li me pri­mi­je­ti­la? (3. l. jd., per­fekt, pre­ma Pri­mi­je­ti­la me je.)

Je li on pra­vi? (3. l. jd., pre­zent, imen­ski pre­di­kat, pre­ma On je pra­vi.)

Je li ona bila sret­na? (3. l. jd., per­fekt, imen­ski pre­di­kat, pre­ma Ona je bila sret­na.)

Nije dobro upo­treb­lja­va­ti jel’ ili je li za tvor­bu upit­nih reče­ni­ca u dru­gim lici­ma i/ili dru­gim vre­me­ni­ma, to jest pre­ma izjav­nim reče­ni­ca­ma koje nema­ju oblik je.

Je l’ si sti­gao? > Jesi li sti­gao? (pre­ma Sti­gao si.)

Je l’ zna­te vi gdje ste? > Zna­te li vi gdje ste? (pre­ma Vi zna­te gdje ste.)

Je l’ će i on doći? > Hoće li i on doći? (Pre­ma Doći će i on.)