Uskrsne pisanice

Uskrsni i uskršnji

Oba su ova pri­dje­va dobro tvo­re­na: uskr­s­ni je nas­tao doda­va­njem sufik­sa ‑ni, a uskrš­nji doda­va­njem sufik­sa ‑nji, pri čemu je doš­lo do jed­na­če­nja po mjes­tu tvor­be te se glas s pre­tvo­rio u glas š. U tom kon­tek­s­tu ne može­mo reći da je jedan od njih „bolji”. No je li onda sve­jed­no koji ćemo upotrijebiti?

Sta­ri­ji su nor­ma­tiv­ni pri­ruč­ni­ci izjed­na­či­va­li ove pri­dje­ve (pri­mje­ri­ce Hrvat­ski jezič­ni savjet­nik iz 1999.), no u novi­je se vri­je­me pred­nost češ­će daje pri­dje­vu uskr­s­ni. Uglav­nom se govo­ri da je sufiks ‑ni mno­go plod­ni­ji pri tvor­bi pri­dje­va od sufik­sa ‑nji, što uis­ti­nu jest tako, ali oblik uskrš­nji ipak nije pot­pu­no usam­ljen, tu su pri­mje­ri­ce i pri­dje­vi godiš­nji, današ­nji, jutar­nji, jutroš­nji, kraj­nji, lje­toš­nji, malo­čaš­nji, noćaš­nji, subot­nji, veče­raš­nji, večer­nji… Nor­ma zaklju­ču­je da je pri­djev uskr­s­ni uobi­ča­je­ni­ji (jer se tvo­ri na uobi­ča­jen način), dok je uskrš­nji stil­ski obilježen.

Narav­no, pro­blem je u tome što je odred­ni­ca „stil­ski obi­lje­žen” iznim­no nepre­ciz­na, a to se dobro vidi baš na ovim pri­dje­vi­ma. Naime ne može se negi­ra­ti da smo zem­lja s veli­kim pos­tot­kom krš­ćan­skih vjer­ni­ka. Budu­ći da je Uskrs krš­ća­ni­ma naj­važ­ni­ji blag­dan, name­će se pita­nje kako odre­di­ti stil­sku obi­lje­že­nost pri­dje­va koji se odno­si na nje­ga. Nije li u tom svje­tlu pot­pu­no u redu neko­mu pože­lje­ti sret­ne uskrš­nje blag­da­ne? Nor­ma naža­lost o tome ne govori.

Oba ova pri­dje­va supos­to­je već dugo i teško da će sko­ro jedan potis­nu­ti dru­gi. Zavi­ri­mo li u hrvat­ske jezič­ne kor­pu­se, koji se uglav­nom sas­to­je od lek­to­ri­ra­nih tek­s­to­va, pri­mi­je­tit ćemo da je pri­djev uskr­s­ni češ­ći (dak­le kao što nor­ma danas i nala­že), no poku­ša­mo li pre­tra­ži­ti inter­net (pri čemu se mogu spe­ci­fi­ci­ra­ti kri­te­ri­ji pre­ma jezi­ku i zem­ljo­pis­nom podru­čju), vidjet ćemo da su oba pri­dje­va podjed­na­ko čes­ta u upo­ra­bi − dak­le govor­ni­ci u živoj upo­tre­bi ne sli­je­de nor­ma­tiv­ne pre­po­ru­ke. Nor­ma sme­će s uma da govor­ni­ci obli­ke s gla­sov­nom pro­mje­nom neri­jet­ko doživ­lja­va­ju kao „sta­ri­je”, „bolje”, a time i „hrvat­ski­je” − govor­ni­ci zato neće pres­ta­ti upo­treb­lja­va­ti oblik uskrš­nji.

Hrvat­ska nor­ma nosi teško bre­me sta­va da u stan­dard­nom jezi­ku dvos­tru­kos­ti nisu dobre. S te stra­ne gle­da­ju­ći može­mo reći da bi nam svi­ma bilo lak­še da pos­to­ji samo jedan pri­djev­ni oblik. No činje­ni­ca je da pos­to­je dva i da su oba tvor­be­no dobra, u upo­tre­bi podjed­na­ko čes­ta te da neće tako sko­ro jedan potis­nu­ti dru­gi. Ima li smis­la u tom kon­tek­s­tu pred­nost dava­ti jed­nom obli­ku, a mar­gi­na­li­zi­ra­ti drugi?

Da zaklju­či­mo: želi­te li biti sigur­ni da vas nit­ko neće moći pro­zva­ti, upo­tri­je­bi­te oblik uskr­s­ni, no ako vam je dra­ži oblik uskrš­nji, uvi­jek se može­te pozva­ti pri­mje­ri­ce na Ins­ti­tut za hrvat­ski jezik i jezi­kos­lov­lje, koji je ove pri­dje­ve u nave­de­no­me jezič­nom savjet­ni­ku izjednačio.

Ilus­tra­ci­ja: Jan Kameníček, Wiki­pe­di­ja