Uskrsni i uskršnji

Oba su ova pri­djeva dobro tvo­rena: uskr­sni je nas­tao doda­va­njem sufiksa ‑ni, a uskrš­nji doda­va­njem sufiksa ‑nji, pri čemu je došlo do jed­na­če­nja po mjestu tvorbe te se glas s pre­tvo­rio u glas š. U tom kon­tek­stu ne možemo reći da je jedan od njih „bolji”. No je li onda sve­jedno koji ćemo upotrijebiti?

Sta­riji su nor­ma­tivni pri­ruč­nici izjed­na­či­vali ove pri­djeve (pri­mje­rice Hrvat­ski jezični savjet­nik iz 1999.), no u novije se vri­jeme pred­nost češće daje pri­djevu uskr­sni. Uglav­nom se govori da je sufiks ‑ni mnogo plod­niji pri tvorbi pri­djeva od sufiksa ‑nji, što uis­tinu jest tako, ali oblik uskrš­nji ipak nije pot­puno usam­ljen, tu su pri­mje­rice i pri­djevi godiš­nji, današ­nji, jutar­nji, jutroš­nji, kraj­nji, lje­toš­nji, malo­čaš­nji, noćaš­nji, subot­nji, veče­raš­nji, večer­nji… Norma zaklju­čuje da je pri­djev uskr­sni uobi­ča­je­niji (jer se tvori na uobi­ča­jen način), dok je uskrš­nji stil­ski obilježen.

UskrsniNaravno, pro­blem je u tome što je odred­nica „stil­ski obi­lje­žen” iznimno nepre­cizna, a to se dobro vidi baš na ovim pri­dje­vima. Naime, bio netko vjer­nik ili ne, nitko ne može negi­rati da smo zem­lja s veli­kim pos­tot­kom vjer­nika. Kako je Uskrs krš­ća­nima naj­važ­niji blag­dan, nameće se pita­nje kako odre­diti stil­sku obi­lje­že­nost pri­djeva koji se odnosi na naj­važ­niji krš­ćan­ski blag­dan. Nije li onda pot­puno u redu nekomu pože­ljeti sretne uskrš­nje blag­dane? Norma naža­lost o tome ne govori.

Oba ova pri­djeva supos­toje već dugo i teško da će skoro jedan potis­nuti drugi. Zavi­rimo li u hrvat­ske jezične kor­puse, koji se uglav­nom sas­toje od lek­to­ri­ra­nih tek­s­tova, pri­mi­je­tit ćemo da je pri­djev uskr­sni češći (dakle kao što norma danas i nalaže), no poku­šamo li pre­tra­žiti inter­net (pri čemu se mogu spe­ci­fi­ci­rati kri­te­riji prema jeziku i zem­ljo­pis­nom podru­čju), vidjet ćemo da su oba pri­djeva podjed­nako česta u upo­rabi − dakle govor­nici u živoj upo­trebi ne sli­jede nor­ma­tivne pre­po­ruke. Norma smeće s uma da govor­nici oblike s gla­sov­nom pro­mje­nom neri­jetko doživ­lja­vaju kao „sta­rije”, „bolje”, a time i „hrvat­skije” − govor­nici zato neće pres­tati upo­treb­lja­vati oblik uskrš­nji.

Hrvat­ska norma nosi teško breme stava da u stan­dard­nom jeziku dvos­tru­kosti nisu dobre. S te strane gle­da­jući možemo reći da bi nam svima bilo lakše da pos­toji samo jedan pri­djevni oblik. No činje­nica je da pos­toje dva i da su oba tvor­beno dobra, u upo­trebi podjed­nako česta te da neće tako skoro jedan potis­nuti drugi. Ima li smisla u tom kon­tek­stu pred­nost davati jed­nom obliku, a mar­gi­na­li­zi­rati drugi?

Da zaklju­čimo: želite li biti sigurni da vas nitko neće moći pro­zvati, upo­tri­je­bite oblik uskr­sni, no ako vam je draži oblik uskrš­nji, uvi­jek se možete pozvati pri­mje­rice na Ins­ti­tut za hrvat­ski jezik i jezi­kos­lov­lje, koji je ove pri­djeve u nave­de­nome jezič­nom savjet­niku izjednačio.

Scroll To Top