Belgijac/Belgijka ili Belgijanac/Belgijanka

Dava­nje pred­nos­ti obli­ci­ma Belgijac/Belgijka u jezič­nom je smis­lu novi­ja poja­va. Do otpri­li­ke polo­vi­ce 90-ih pos­to­ja­li su samo obli­ci Bel­gi­ja­nac i Bel­gi­jan­ka, a nji­ho­vo pos­to­ja­nje nije nit­ko dovo­dio u pita­nje, odnos­no nisu se uop­će sma­tra­li jezič­nim problemom.

Jezi­kos­lov­ci koji pred­nost daju obli­ci­ma Bel­gi­jac i Bel­gij­ka tvr­de da u slu­ča­ju kad se etnik može tvo­ri­ti i sufik­som ‑ac i sufik­som ‑anac, pred­nost valja dati obli­ku na ‑ac. Pri­tom im je jedi­ni argu­ment učes­ta­lost. Sufiks ‑ac jest učes­ta­li­ji od sufik­sa ‑anac, ali ni poto­nji nije ni pri­bliž­no tako rije­dak kako bi se moglo pomisliti.

U ovom kon­tek­s­tu može­mo govo­ri­ti o dva­ma aspek­ti­ma: opće­ni­toj tvor­bi etni­ka sufik­som ‑anac i nji­ho­voj tvor­bi pre­ma ime­ni­ma zema­lja koja zavr­ša­va­ju na ‑ija. Što se prvog aspek­ta tiče, sufiks ‑anac nipo­što nije zane­ma­riv: Ame­ri­ka­nac, Aus­tri­ja­nac, Čile­anac, Domi­ni­ka­nac, Java­nac, Kon­go­anac, Litva­nac (uz Lita­vac), Maro­ka­nac, Mek­si­ka­nac, Peru­anac, Por­to­ri­ka­nac, Samo­anac, Srbi­ja­nac, Tibe­ta­nac, Togo­anac ili Bur­ma­nac, Per­zi­ja­nac, Spar­ta­nac, Tro­ja­nac, Vene­ci­ja­nac, pa čak i Lili­pu­ta­nac − samo su neki etni­ci tvo­re­ni ovim sufiksom.

U tvor­bi etni­ka pre­ma ime­ni­ma zema­lja koja zavr­ša­va­ju na ‑ija sufiks ‑ac jest učes­ta­li­ji: Boli­vi­jac, Gru­zi­jac, Keni­jac, Kolum­bi­jac, Libi­jac, Nige­ri­jac, Siri­jac, Zam­bi­jac... Što­vi­še, sufiks ‑anac pre­ma ime­ni­ma zema­lja na ‑ija jav­lja se u tek neko­li­ko slu­ča­je­va: Aus­tri­ja­nac, Bel­gi­ja­nac, Srbi­ja­nac (iako pri­mje­ri­ce etni­ci koji ozna­ču­ju sta­nov­ni­ke neka­daš­njih zema­lja kao što su Per­zi­ja­nac, Sici­li­ja­nac ili Vene­ci­ja­nac dodat­no svje­do­če da ni ta kom­bi­na­ci­ja nije tako rijet­ka i nemoguća).

Zaklju­ču­je­mo da se etni­ci mogu tvo­ri­ti i sufik­som ‑anac, a ako se par Belgijanac/Belgijanka i odba­ci, još uvi­jek nam osta­ju dva ime­na sta­nov­ni­ka suvre­me­nih drža­va tvo­re­na po tome mode­lu − Austrijanac/Austrijanka i Srbijanac/Srbijanka (dru­gih etni­ka s ovom tvor­bom ima i više). Dru­gim rije­či­ma: neće­mo se rije­ši­ti nikak­ve „nepra­vil­nos­ti” u sus­ta­vu niti će on pos­ta­ti sus­tav­ni­ji ili se oslo­bo­di­ti jed­ne iznim­ke. Pro­mje­na Bel­gi­ja­nac > Bel­gi­jac ne pobolj­ša­va sus­tav, a nepo­treb­na pomut­nja i dodat­na jezič­na nesi­gur­nost koje su iza­zva­ne ovom izmje­nom poti­ru even­tu­al­nu korist ako je ona uop­će i ostva­re­na. Kad se tomu doda i činje­ni­ca da su obli­ci Bel­gi­ja­nac i Bel­gi­jan­ka i nakon tri­de­set godi­na još uvi­jek vrlo raši­re­ni i u sva­kod­nev­noj upo­tre­bi i u hrvat­skim jezič­nim kor­pu­si­ma, a nala­ze se i u veli­koj veći­ni rječ­ni­ka (ako ne i u svi­ma), mora­mo se zapi­ta­ti zašto je do uvo­đe­nja para Belgijac/Belgijka uop­će i došlo.

Naj­bo­ljim pri­vre­me­nim kom­pro­mis­nim rje­še­njem čini nam se dopu­šta­nje oba­ju oblika.

Ilus­tra­ci­ja: Jessi­ca Joh­n­son, Pixa­bay