Identifikacija

Dino, Dine ili Dino, Dina

Kao što se iz nas­lo­va vidi, pisat ćemo o sklo­nid­bi dvos­lož­nih muških ime­na koja zavr­ša­va­ju na -o, to jest o ime­ni­ma tipa Bru­no, Dino, Vla­ho...

Za raz­li­ku od dvos­lož­nih muških ime­na tipa Jan­ko, Dar­ko, Mar­ko (to jest ime­na koja ima­ju suglas­nič­ku sku­pi­nu koja zavr­ša­va gla­som k i koja se uvi­jek skla­nja­ju pre­ma a‑sklonidbi: Jan­ka, Dar­ka, Mar­ka), ime­na tipa Bru­no, Dino, Vla­ho mogu se skla­nja­ti pre­ma dvje­ma sklo­nid­ba­ma: a‑sklonidbi (dak­le u geni­ti­vu zavr­ša­va­ju na aBru­na, Dina, Vla­ha) i e‑sklonidbi (u geni­ti­vu zavr­ša­va­ju gla­som eBru­ne, Dine, Vla­he).

Dino - Dine ili Dina

Nor­ma­tiv­na je lite­ra­tu­ra ova ime­na obi­ča­va­la svr­sta­va­ti u e‑sklonidbu (Bru­ne, Dine, Vla­he), dok bi se obli­ci a‑sklonidbe (Bru­na, Dina, Vla­ha) spo­mi­nja­li tek kat­kad, i to kao regi­ona­liz­mi. I uis­ti­nu, e‑sklonidba jest češ­ća i pot­vr­đe­na je u mno­gim govo­ri­ma, ponaj­pri­je kon­ti­nen­tal­ni­ma. No s dru­ge stra­ne pos­to­je i govo­ri, ponaj­pri­je pri­mor­ski, u koji­ma su pot­vr­đe­ni obli­ci pre­ma a‑sklonidbi (Bru­na, Dina, Vla­ha). Narav­no, podje­la na pri­mor­ske i kon­ti­nen­tal­ne govo­re vrlo je nepre­ciz­na, ali je jed­na­ko toli­ko i prak­tič­na, dak­le vrlo, pa će nam ovom pri­li­kom poslužiti.

Za raz­li­ku od općih ime­ni­ca, vlas­ti­ta su ime­na, a pose­bi­ce vlas­ti­ta ime­na lju­di, bitan čim­be­nik iden­ti­te­ta poje­din­ca. Zbog toga ona nisu samo jezič­ne, nego i izva­nje­zič­ne činje­ni­ce (nji­ma se isti­če mjes­na, narod­na, kul­tur­na i dru­ge pri­pad­nos­ti). U tom se smis­lu obi­ljež­ja ime­na zapra­vo ne mogu u pot­pu­nos­ti jezič­no pro­pi­sa­ti. Nor­ma dak­le ne može stro­go odre­di­ti kako bi se neko ime tre­ba­lo izgo­va­ra­ti, zapi­si­va­ti ili sklanjati.

To kon­kret­no zna­či da svat­ko ima pra­vo skla­nja­ti svo­je ime ona­ko kako je to u nje­go­voj sre­di­ni uobi­ča­je­no. No kada pos­to­ji dvoj­ba, to jest kada nismo sigur­ni kako se neči­je ime skla­nja, pred­nost bi se tre­ba­la dati „uobi­ča­je­ni­joj” e‑sklonidbi. Tako ćemo govo­ri­ti o glaz­bi pokoj­no­ga split­skog pje­va­ča Dina Dvor­ni­ka, ali o pje­sma­ma bosan­sko­her­ce­go­vač­ko­ga glaz­be­ni­ka Dine Mer­li­na, dok ćemo za ime mla­dog pje­va­ča iz Pože­ge pret­pos­ta­vi­ti da se skla­nja pre­ma „uobi­ča­je­ni­joj” e‑sklonidbi i govo­rit ćemo o glaz­bi Dine Jelušića.

Ilus­tra­ci­ja: Moha­med Hassan, Pixa­bay