Govedski ili goveđi

Od ime­ni­ca koje ozna­ču­ju živo­ti­nje pri­dje­vi se naj­češ­će tvo­re doda­va­njem sufik­sa ‑ji, ‑lji i ‑eći (koko­šji, kozji, rib­lji, žab­lji, pile­ći, tele­ći…). To zna­či da je pri­djev gove­đi nesum­nji­vo dobar (kao i pri­mje­ri­ce med­vje­đi ili labu­đi) i dobro se ukla­pa u jezič­ni sustav.

No ni pri­djev goved­ski nije tvor­be­no loš jer pos­to­ji odre­đe­ni broj pri­dje­va na ‑ski koji su nas­ta­li od ime­ni­ca koje ime­nu­ju živo­ti­nje: bizon­ski, konj­ski, kro­ko­dil­ski, maj­mun­ski, svinj­ski, zmij­ski… Tak­vi se pri­dje­vi naj­češ­će tvo­re da bi se izbje­gli gla­sov­ni sku­po­vi teški za izgo­vor, a ne tre­ba pod­cje­nji­va­ti ni činje­ni­cu da je sufiks ‑ski u tvor­bi pri­dje­va (opće­ni­to gle­da­ju­ći) češ­ći od sufik­sa ‑ji. No baš zato što je sufiks ‑ski kao jedan od naj­plod­ni­jih pri­djev­nih sufi­ka­sa opte­re­ćen broj­nim zna­če­nji­ma, dok je sufiks ‑ji zna­če­njem odre­đe­ni­ji, pri tvor­bi pri­dje­va od ime­ni­ca koje ozna­ču­ju živo­ti­nje pred­nost valja dati poto­nje­mu. I uis­ti­nu, u hrvat­skim je jezič­nim kor­pu­si­ma oblik gove­đi dale­ko češ­ći, što samo dodat­no argu­men­ti­ra nje­go­vu prednost.

S obzi­rom na to da pos­to­je oba pri­dje­va (i gove­đi i goved­ski), jezi­kos­lov­ci su im u stan­dard­nom jezi­ku poku­ša­li pri­da­ti raz­li­či­ta zna­če­nja. Tako se obič­no tuma­či da se gove­đi odno­si na gove­di­nu, a goved­ski na živo gove­do. Tako bismo mogli govo­ri­ti o gove­đoj juhi, gove­đem mesu, gove­đem odre­sku, ali o goved­skim tra­go­vi­ma, goved­skim rogo­vi­ma, goved­skom pona­ša­nju… No u upo­tre­bi ova podje­la nije zaži­vje­la. Tako se pri­mje­ri­ce i dalje govo­ri: gove­đa bolest, gove­đi zame­tak, gove­đi viru­si... I to je sasvim u redu jer je pri­djev gove­đi dobar izbor i s vre­me­nom će pot­pu­no potis­nu­ti oblik goved­ski jer nam, kako se sad čini, ne tre­ba­ju oba.

Ilus­tra­ci­ja: Kim Han­sen, Wiki­pe­dia