No,

Pisa­nje zare­za jed­no je od naj­pro­ble­ma­tič­ni­jih podru­čja u hrvat­skom jezi­ku: pre­ve­lik broj nedo­volj­no čvr­stih pra­vi­la stvo­rio je veli­ku nesi­gur­nost i impro­vi­za­ci­ju pri nji­ho­voj uporabi.

Una­toč ovak­vu sta­nju neka su pra­vi­la neupit­na, a takav je slu­čaj i s onim po kojem se zarez piše uz suprot­ni vez­nik no.

No pri­tom neri­jet­ko gri­je­še i oni koji uz vez­nik no zarez pišu. Naime, zarez se piše ispred vez­ni­ka, ne iza nje­ga. Kada reče­ni­ca poči­nje vez­ni­kom, ispred, narav­no, ne može­mo pisa­ti zarez, ali nema potre­be ni da ga piše­mo iza njega.

Slu­šao ga je pom­no no, nije mario. > Slu­šao ga je pom­no, no nije mario.

Slu­šao ga je. Pom­no. No, nije mario. > Slu­šao ga je. Pom­no. No nije mario.

Opće­ni­to govo­re­ći, zare­zi dola­ze pri­je vez­ni­ka, ne pos­li­je njih. Ipak, i od ovog pra­vi­la pos­to­je iznim­ke, i to pri susre­tu i pro­ži­ma­nju s dru­gim pra­vi­li­ma, to jest kada iza vez­ni­ka dola­ze reče­nič­ni ele­men­ti koji se s obi­ju stra­na odva­ja­ju zare­zom: umet­nu­te reče­ni­ce, voka­ti­vi i usklici.

No, kako sam pri­lič­no zakas­nio, on je već bio oti­šao. (No on je već bio otišao.)

No, sta­ri moj, to je tako. (No to je tako.)