Postumno ili posthumno

Ova su dva pri­lo­ga, kao i odgo­va­ra­ju­ći im pri­dje­vi, nas­ta­li pre­ma latin­skom pri­dje­vu pos­tu­mus, u izvor­nom zna­če­nju „koji je pos­ljed­nji rođen”, a potom „koji je rođen nakon oče­ve smrti”.

S vre­me­nom se ovaj pri­djev pogreš­no pro­tu­ma­čio i zapra­vo puč­kom eti­mo­lo­gi­jom doveo u vezu sa zem­ljom, odnos­no poko­pom (post humus, to jest post huma­ti­onem). Tako su se poče­li upo­treb­lja­va­ti (i) obli­ci pos­t­hu­man i pos­t­hum­no. Ovak­va se prak­sa može pra­ti­ti u proš­lost čak do Izi­do­ra Sevilj­skog (556. − 636.), a možda je i sta­ri­ja. I kad pogle­da­mo s te stra­ne, europ­ski jezi­ci zapra­vo ima­ju pri­lič­no dugu tra­di­ci­ju pisa­nja ovih obli­ka sa slo­vom h. Što­vi­še, tek se u novi­je vri­je­me inten­ziv­ni­je upo­zo­ra­va na to da je riječ o pogrešci.

Narav­no da je naj­te­že odlu­či­ti što uči­ni­ti. S jed­ne se stra­ne „pogre­šan” oblik upo­treb­lja­vao niz godi­na, čak sto­lje­ća, i u veći­ni jezi­ka ima veću tra­di­ci­ju od „pra­vil­no­ga”. A opet, te se rije­či dovolj­no rijet­ko upo­treb­lja­va­ju da se pri­lič­no lako mogu zami­je­ni­ti. Sva­ki to jezik rje­ša­va na svoj način.

U hrvat­sko­me sva tri pra­vo­pi­sa dono­se isklju­či­vo oblik pos­tum­no, rječ­ni­ci češ­će dono­se oblik bez h ili dono­se oba, dok samo Hrvat­ski jezič­ni savjet­nik iz 1999. pre­po­ru­ču­je oblik pos­t­hum­no.

Vidi­mo da jezič­na lite­ra­tu­ra pred­nost daje „pra­vil­nim” obli­ci­ma, oni­ma bez h, to jest obli­ci­ma pos­tu­man i pos­tum­no. No ako se ipak ne može­te odlu­či­ti, uvi­jek može­te upo­tri­je­bi­ti naše rije­či pos­mrt­no i pos­mr­tan.