Poznań ili Poznanj

Pri pisa­nju zem­ljo­pis­nih ime­na stra­no­ga podri­je­tla može­mo naići na nedo­umi­ce. Dok se ime­na drža­va i kon­ti­ne­na­ta uvi­jek u pot­pu­nos­ti pri­la­go­đa­va­ju hrvat­skom jezi­ku, osta­la se zem­ljo­pis­na ime­na načel­no pišu u izvor­nom obli­ku ako su pisa­na lati­ni­com, odnos­no u trans­kri­bi­ra­nom i/ili tran­s­li­te­ri­ra­nom obli­ku (govo­ru i/ili pismu pri­la­go­đe­nom obli­ku) ako ih pre­uzi­ma­mo iz jezi­ka s nekim dru­gim pismom. Upra­vo zato ime­na drža­va piše­mo Luk­sem­burg i Mek­si­ko, a gra­do­va Luxem­bo­urg i Méxi­co (ili Mexi­co).

No „načel­no” zna­či da to nije uvi­jek tako. Zadr­žat ćemo se ovom pri­li­kom samo na ime­ni­ma gra­do­va kako bismo poka­za­li raz­li­či­te ten­den­ci­je u jezi­ku. Tako smo neka ime­na toli­ko pri­la­go­di­li svo­jem jezi­ku da se bit­no raz­li­ku­ju od izvor­nih ime­na (Beč umjes­to Wien ili nekoć Cari­grad umjes­to Istan­bul). Dru­ga smo pre­ve­li (Beč­ko Novo Mjes­toWiener Neus­tadt, PragPra­ha). Kod tre­ćih je slič­nost s izvor­nim ime­nom pri­mjet­ni­ja (PečuhPécs, RimRoma). Neka smo ime­na mini­mal­no pri­la­go­di­li svo­je­mu slov­nom sus­ta­vu (Var­ša­vaWar­szawa, Kra­kovKraków). Osta­la piše­mo kao što se pišu i u izvor­nom jezi­ku (Bor­de­aux, Mün­c­hen, Liver­po­ol). Narav­no da su se ovi pro­ce­si doga­đa­li pod raz­li­či­tim utje­ca­ji­ma, no to nam u ovom tre­nut­ku i nije važno.

Čini se da je u proš­los­ti pos­to­ja­la veća ten­den­ci­ja pohr­va­ći­va­nja ime­na gra­do­va, a taj su pro­ces ponaj­pri­je proš­la ime­na onih gra­do­va s koji­ma smo kroz sto­lje­ća bili u doti­ca­ju. Danas ime­na pri­mar­no pre­uzi­ma­mo u izvor­nom obli­ku, ali se čini da pos­to­ji tež­nja da se ime­na koja sadr­ža­va­ju lati­nič­na slo­va s koji­ma se rje­đe susre­će­mo ipak pri­la­go­de našoj gra­fi­ji. Dok se slo­va karak­te­ris­tič­na za nje­mač­ki, engle­ski, fran­cu­ski, pa čak i skan­di­nav­ske jezi­ke ne mije­nja­ju, to nije uvi­jek slu­čaj sa slo­vi­ma karak­te­ris­tič­ni­ma za pri­mje­ri­ce polj­ski, rumunj­ski, mađar­ski, ali i islan­d­ski, por­tu­gal­ski, fin­ski…. koje čes­to i ne zna­mo pro­či­ta­ti. Posri­je­di je manji kul­tur­ni utje­caj tih zema­lja pa je nji­ho­va gra­fi­ja zapra­vo manje zas­tup­lje­na i manje poz­na­ta, a time ju je i teže repro­du­ci­ra­ti kada se za tim poka­že potreba.

Može­mo pri­mi­je­ti­ti dva osnov­na nače­la: ime­na gra­do­va s koji­ma nismo ima­li znat­ni­jih doti­ca­ja pišu se izvor­no, no kako se ona sve češ­će pojav­lju­ju, veća je vje­ro­jat­nost da ćemo ih pri­la­go­di­ti svo­jem jezi­ku, odnos­no pismu. Tako piše­mo: Barč (Bar­cs), Kapo­švar (Kapo­svár), Mohač (Mohács), Buku­rešt (Bucu­reşti), Temi­švar (Timișo­ara), Vro­clav (Wrocław), a upra­vo je na tom tra­gu i Poz­nanj (Poz­nań).

Mogli bismo reći da je ime ovo­ga gra­da u pro­ce­su usva­ja­nja i pri­la­go­đa­va­nja i da se mogu dopus­ti­ti oba nači­na pisa­nja, no može se pret­pos­ta­vi­ti da će u buduć­nos­ti prev­la­da­ti pona­še­ni oblik Poz­nanj (kao Var­ša­va, Kra­kov, Vro­clav) i da će mu se nedvo­smis­le­no dava­ti prednost.