Kingleski jezik

Znate li što je „kingleski jezik”?

„Kin­gle­ski”, pre­ma engle­sko­me Chin­glish, zapra­vo nije jezik u pra­vo­me smis­lu rije­či. To je kolok­vi­jal­ni naziv za kine­ske pri­je­vo­de na engle­ski jezik koji su vrlo... „zabav­ni”. Nije uvi­jek riječ o lošim i nes­truč­nim pri­je­vo­di­ma, to su i pri­je­vo­di iz kojih su jas­no vid­lji­ve kul­tur­ne raz­li­ke: tako je pri­mje­ri­ce u Pekin­gu pos­to­ja­la „anus­na” bol­ni­ca, koja je pri­je odr­ža­va­nja Olim­pij­skih iga­ra pre­ime­no­va­na u prok­to­lo­šku. Dak­le pri pre­vo­đe­nju s kine­sko­ga jezi­ka potreb­na je pre­vo­di­telj­ska umješ­nost i poz­na­va­nje obi­ju kul­tu­ra, što elek­tro­nič­ki ala­ti za auto­mat­sko pre­vo­đe­nje još ne mogu ponu­di­ti. Narav­no, pro­ce­su pre­vo­đe­nja sigur­no ne poma­že ni činje­ni­ca da ova dva jezi­ka pri­pa­da­ju pot­pu­no raz­li­či­tim jezič­nim poro­di­ca­ma: engle­ski indo­europ­skoj, a kine­ski kinesko-tibetskoj.

No kako je uop­će doš­lo do toli­ke koli­či­ne „zabav­nih” prijevoda?

Uspa­va­ni se div odav­no pro­bu­dio i pos­tao jed­nim od naj­važ­ni­jih gos­po­dar­skih čim­be­ni­ka u svi­je­tu. Kina se otvo­ri­la svi­je­tu ne samo kroz indus­tri­ju i trgo­vi­nu, nego i kroz turi­zam – bilo pos­lom bilo zaba­vom, u Kinu dola­zi sve više lju­di. Kine­ske su vlas­ti pro­vo­di­le čita­ve kam­pa­nje doda­va­nja engle­skih pri­je­vo­da na što je mogu­će više jav­nih nat­pi­sa, poti­ču­ći time i Kine­ze iz pri­vat­no­ga sek­to­ra da se pri­dru­že prevođenju.

Una­toč nesum­nji­vo dobroj namje­ri, vje­ro­jat­no nit­ko nije oče­ki­vao ovak­ve rezul­ta­te (rezul­ta­te koji su stvo­ri­li „kin­gle­ski jezik”).

No nakon što nas je neko­li­ko godi­na zabav­ljao, „kin­gle­sko­mu jezi­ku” zapri­je­ti­la je prva veća opas­nost od izu­mi­ra­nja. Naime kine­ski se grad Šen­džen (Shen­zhen) odlu­čio na oštro obra­ču­na­va­nje s neadek­vat­nim pri­je­vo­di­ma na engle­ski jezik. Šen­džen­ski grad­ski oci tako pozi­va­ju sva­ko­ga tko naiđe na neo­d­go­va­ra­ju­ći pri­je­vod na neko­me dvo­je­zič­nom jav­nom nat­pi­su da ga sni­mi i poša­lje elek­tro­nič­kom poštom na ispra­vak. Da su uis­ti­nu ozbilj­ni u pro­ved­bi ove namje­re svje­do­či i činje­ni­ca da su otvo­ri­li i poseb­nu tele­fon­sku lini­ju na kojoj se može pri­ja­vi­ti neto­čan pri­je­vod. Narav­no, pri­prem­lje­ne su i nagra­de za one najangažiranije.

Je li ovo poče­tak kra­ja „kin­gle­sko­ga jezi­ka”, teško je reći. Nije­mac Oli­ver Rad­t­ke, vje­ro­jat­no naj­poz­na­ti­ji pro­mi­ca­telj zabav­nih kine­sko-engle­skih pri­je­vo­da, pret­pos­tav­lja da će nas, i kad se uklo­ne smi­ješ­ni pri­je­vo­di s jav­nih nat­pi­sa, pri­je­vo­di u pri­vat­no­me sek­to­ru još neko vri­je­me zabav­lja­ti, kao pri­mje­ri­ce pri­je­vo­di u res­to­ra­ni­ma ili malim pri­vat­nim trgo­vi­na­ma. Narav­no, dok ne sta­sa­ju mla­de gene­ra­ci­je Kine­za koji će govo­ri­ti engle­ski. Dodu­še, ne bismo se čudi­li ni da Kine­zi otkri­ju šarm ovak­vih pri­je­vo­da i osta­ve ih kao svo­je­vr­s­nu turis­tič­ku atrakciju.