Reko ili rek’o

Apos­trof se u hrvat­skom jezi­ku nazi­va i izos­tav­nik, a zapi­su­je se na mjes­tu ispu­šte­no­ga dije­la rije­či ili izraza.

′Oćeš il’ nećeš?

Kak’ ne znaš?!

′Đenja!

Izos­tav­nik se ne upotrebljava:

− kod krnjeg infinitiva:

Učit’ ću. > Učit ću.

Sutra moram rani­je ustat’. > Sutra moram rani­je ustat.

− kod krnje­ga gla­gol­sko­ga pri­lo­ga sadašnjega:

Pola ćeš nauči­ti gle­da­juć’. > Pola ćeš nauči­ti gledajuć.

− pri saži­ma­nju dva­ju samoglasnika:

Što zeko rek’o, ne porek’o! > Što zeko reko, ne poreko!

Nisam plak’o. > Nisam plako.

K’o kip ću sta­ti. > Ko kip ću stati.

− kad se od rije­či nači­ni nje­zin kra­ći oblik (auto pre­ma auto­mo­bil, net pre­ma inter­net, mob pre­ma mobi­tel); tak­ve se rije­či pri nas­tan­ku obič­no ne sma­tra­ju dije­lom stan­dard­nog jezi­ka, no s vre­me­nom to mogu postati.

Narav­no, apos­trof se ne piše ni onda kada nije upo­tri­jeb­ljen nave­zak (sad i sada, ne sad’;  tad i tada, ne tad’; lije­pog i lije­po­ga, ne lije­pog’; tvog i tvo­ga, ne tvog’).