Riješiti, rješavati, rješenje

Neri­jet­ko se pri pisa­nju ovih rije­či gri­je­ši u odra­zu jata jer nije uvi­jek lako raz­lu­či­ti koji se oblik piše s ije, a koji s je.

Gla­gol rijéši­ti piše­mo s dugim odra­zom jata, to jest s ije. Takav odraz jata ovaj gla­gol zadr­ža­va u svim vre­me­ni­ma (rije­šim, rije­ših, rije­šit ću, rije­šio sam…) te u gla­gol­skom pri­lo­gu proš­lom (rije­šiv­ši) i gla­gol­skom pri­dje­vu trp­nom (rije­šen).

Tako se pona­ša­ju i izve­de­ni gla­go­li kada im nagla­sak osta­je na ije: odrijéši­ti, raz­drijéši­ti, raz­rijéši­ti (raz­ri­je­šim, raz­ri­je­šiv­ši, raz­ri­je­šen...).

No pri tvor­bi ime­ni­ce od gla­go­la rije­ši­ti (i izve­de­nih gla­go­la) dola­zi do pre­mje­šta­nja nagla­ska s prvog slo­ga na dru­gi. Kada se ije nađe ispred slo­ga s nagla­skom (to jest u pred­na­glas­nom polo­ža­ju), kra­ti se u je ili e. To zna­či da  gla­gol­ska ime­ni­ca gla­si rješénje. (Da nije doš­lo do pri­je­no­sa nagla­ska sa slo­ga s ije na slog pos­li­je nje­ga, ije bi osta­lo, pri­mje­ri­ce kao u gla­go­la zijéva­ti i nje­go­ve ime­ni­ce zijévānje.)

Slič­no je i s nes­vr­še­nim gla­gol­skim par­nja­kom: i kod nje­ga je slog s odra­zom jata u pred­na­glas­nom polo­ža­ju i zato je kra­tak, dak­le rješáva­ti, a istu osno­vu zadr­ža­va i u svim svo­jim obli­ci­ma te u obli­ci­ma izve­de­ni­ma od nje­ga (rje­ša­vam, rje­ša­vah, rje­ša­vat ću, rje­ša­va­ju­ći, rje­ša­va­nje…).