S ili sa

Pri­jed­log s mala je riječ koja stva­ra veli­ke pro­ble­me. Naime mno­gim govor­ni­ci­ma nije jas­no gla­si li s ili sa, odnos­no kada gla­si s, a kada sa.

Ukrat­ko: u hrvat­sko­me jezi­ku ovaj pri­jed­log gla­si s, no kada se nađe ispred rije­či koje poči­nju gla­so­vi­ma s, š, z i ž, težim gla­sov­nim sku­po­vi­ma kao ks, ps i pš te ispred zamje­nič­ko­ga obli­ka mnom, doda­je­mo mu nave­zak a te on pos­ta­je sa.

Riječ je dak­le o jed­no­me pri­jed­lo­gu (s) koje­mu se u odre­đe­nim slu­ča­je­vi­ma doda­je nave­zak a radi lak­še­ga izgo­vo­ra. Pro­blem je što među jezi­kos­lov­ci­ma ne pos­to­ji pot­pu­na suglas­nost oko toga koji su to sve slu­ča­je­vi. Rezul­tat su ovo­ga nes­la­ga­nja broj­na pra­vi­la, koja se još k tomu raz­li­ku­ju od jezi­kos­lov­ca do jezi­kos­lov­ca. Tak­va jezič­na poli­ti­ka zasi­gur­no ne omo­gu­ću­je govor­ni­ci­ma lak­še usva­ja­nje stan­dard­no­ga jezi­ka i vje­ru­je­mo da se ne smi­je ustra­ja­ti na njoj.

Sma­tra­mo da se pri­jed­lo­gu s tre­ba pris­tu­pi­ti kao i osta­lim pri­jed­lo­zi­ma koji mogu ima­ti nave­zak, to jest kao pri­jed­lo­zi­ma: k (ka), kroz (kro­za), nad (nada), niz (niza), pod (poda), pred (pre­da) i uz (uza). Oni naime nave­zak dobi­va­ju rijet­ko, i to onda kada je to nuž­no za lak­ši izgo­vor, pri čemu je u sva­kod­nev­noj upo­tre­bi tak­vo doda­va­nje sve rjeđe:

ići k stri­cu, ali ići ka kumu

pro­bu­di­ti se iz more, ali pro­bu­di­ti se iza sna

spus­ti­ti se niz bri­jeg, ali spus­ti­ti se niza zid.

Drži­mo dak­le da se osnov­ni oblik (s) tre­ba upo­treb­lja­va­ti kad je to god mogu­će, a oblik s nave­skom (sa) tek iznim­no, i to u slje­de­ćim slučajevima:

1. Kada se pri­jed­log s nađe uz ins­tru­men­tal zamje­ni­ce ja: Pođi sa mnom!

2. Kada iza pri­jed­lo­ga s sli­je­de rije­či koje poči­nju gla­so­vi­ma s, š, z, ž te gla­sov­nim sku­po­vi­ma koji su teški za izgo­vor (naj­češ­će se navo­de sku­po­vi ks, ps, pš): Lje­tu­jem sa ses­trom. Volim kavu sa šla­gom. Kiša sti­že sa zapa­da. Putu­jem sa ženom. Sura­đu­jem sa Kse­ni­jom. Igram se sa psom. Pečem kruh sa pše­nič­nim brašnom.

Neki jezi­kos­lov­ci dopu­šta­ju i dru­ge gla­sov­ne sku­po­ve, no sma­tra­mo da upo­tre­bu obli­ka sa tre­ba ogra­ni­či­ti na one slu­ča­je­ve kod kojih je to dois­ta nuž­no radi olak­ša­va­nja izgovora.

Osim ovih dva­ju osnov­nih pra­vi­la, oko kojih se manje ili više svi sla­žu, doda­li bismo još jed­no, koje se vrlo rijet­ko spominje.

3. Pri nedvo­smis­le­no­me nagla­ša­va­nju pri­jed­lo­ga: Ne idem bez nje, nego sa njom! (Uspo­re­di­te s reče­ni­com: Nije mi pro­blem što putu­jem bez nje, nego što moram puto­va­ti s njim!)

Kao što smo već rek­li, poje­di­ni jezi­kos­lov­ci doda­ju još pra­vi­la, no sma­tra­mo da njih valja napus­ti­ti i da i u nave­de­nim slu­ča­je­vi­ma tre­ba pisa­ti pri­jed­log bez nave­ska. Tako se pre­ma nekim jezi­kos­lov­ci­ma oblik sa upo­treb­lja­va kada iza pri­jed­lo­ga s slijedi:

− nes­klo­nji­va riječ s ime­nič­kom ulo­gom: On se ogla­sio sa joj.

− riječ koja se upo­treb­lja­va kao da je nes­klo­nji­va: Reče­ni­cu ne valja poči­nja­ti sa ja.

− jed­nos­lov­na riječ ili dru­ga ozna­ka: Kuća se piše sa ć. Nepoz­na­ni­cu ozna­ču­je­mo sa x.

− broj.

Vje­ro­jat­no bi se naš­lo još koje pra­vi­lo, no nama se ovo pos­ljed­nje čini pose­bi­ce spor­nim. Ponaj­pri­je je teško objas­ni­ti zašto bi se uop­će oblik s nave­skom upo­treb­lja­vao kad se nađe ispred cije­le jed­ne vrste rije­či. (Zašto ne i u dodi­ru s pri­mje­ri­ce zamje­ni­ca­ma?) Nije jas­no mis­li li se na bro­je­ve kao vrstu rije­či (dak­le na red­ne i glav­ne) ili na bro­je­ve u mate­ma­tič­ko­me smis­lu (i na bro­jev­ne ime­ni­ce poput nule, tisu­će, sto­ti­ne…), mis­li li se na sklo­nji­ve ili na nes­klo­nji­ve bro­je­ve, mis­li li se na bro­je­ve pisa­ne broj­ka­ma ili slo­vi­ma − pri čemu valja ima­ti na umu da se oba nači­na jed­na­ko izgo­va­ra­ju (s deset ili s 10), no ima li smis­la pisa­ti pri­mje­ri­ce „s deset” i „sa 10”? Neki jezi­kos­lov­ci idu tako dale­ko da čak tvr­de da se oblik sa ispred bro­je­va tre­ba pisa­ti, ali ne i čitati!

No stan­dard­ni jezik tre­ba slu­ži­ti olak­ša­va­nju spo­ra­zu­mi­je­va­nja, a ne izmiš­lja­nju nepo­treb­nih pra­vi­la u koli­či­ni koju nit­ko ne može svla­da­ti i zapam­ti­ti. Ima­ju­ći to na umu, pre­po­ru­ču­je­mo vam da se pri­dr­ža­va­te prvih tri­ju pra­vi­la i ne kom­pli­ci­ra­te si život ondje gdje nema potrebe.

Ilus­tra­ci­ja: Sta­te Library of New South Wales