Uboo ili ubo

Muški rod gla­gol­sko­ga pri­dje­va rad­no­ga gla­go­la bos­ti piše­mo isklju­či­vo bo. Isto je i s gla­gol­skim pri­dje­vi­ma izve­de­nih gla­go­la: izbo, nabo, pod­bo, pro­bo, ubo, a ne izboo, naboo, pod­boo, pro­boo, uboo.

Gla­gol­ski se pri­djev rad­ni tvo­ri nas­tav­ci­ma -o, -la, -lo, -li, -le, -la, koji se doda­ju infi­ni­tiv­noj osno­vi. Oblik nam je potre­ban za tvor­bu per­fek­ta, plu­sk­vam­per­fek­ta, futu­ra dru­go­ga, odnos­no kon­di­ci­ona­la prvo­ga i kon­di­ci­ona­la dru­go­ga. Naj­češ­će ga ipak upo­treb­lja­va­mo u per­fek­tu (Ubo me koma­rac.).

Dak­le, gla­gol­ski pri­djev rad­ni izgle­da ova­ko: sanja­ti − sanjao, poče­ti − počeo, govo­ri­ti − govo­rio, buć­nu­ti − buć­nuo... Pre­ma gla­go­lu bos­ti osno­va je bo-, a nas­ta­vak koji doda­je­mo ‑o, pa bismo tre­ba­li dobi­ti boo. Nije bez logi­ke. Pa ipak, u hrvat­sko­me se jezi­ku dvos­tru­ki samo­glas­ni­ci na gra­ni­ci mor­fe­ma ste­žu (kon­tra­hi­ra­ju) te se u pismu ne bilje­že, što zna­či da piše­mo isklju­či­vo bo.

Opće­ni­to su rije­či s dvos­tru­kim gra­fe­mi­ma u hrvat­sko­me jezi­ku iznim­no rijet­ke i uglav­nom se radi o rije­či­ma stra­no­ga podri­je­tla (anti­im­pe­ri­ja­list), ali se nađu i pri­mje­ri s izvor­no našim rije­či­ma (crno­ok).

Bilo kako bilo, gla­gol­ski pri­djev rad­ni nika­da nema udvos­tru­če­no zad­nje slo­vo, što zna­či da pre­ma gla­go­li­ma bos­ti, izbos­ti, nabos­ti, pod­bos­ti, pro­bos­ti i ubos­ti ne valja pisa­ti: boo, izboo, naboo, pod­boo, pro­boo i uboo, nego tre­ba: bo, izbo, nabo, pod­bo, pro­bo i ubo.